Javljam,

Porodici, prijateljima, saradnicima i poštovaocima da sam svoje prezime promenila iz Mićić u Iz-Leo-Burnett-a. Razlog tome stoji u činjenici da se od nedavno predstavljam ne kao Ana Mićić, već kao Ana Iz-Leo-Burnett-a, zato što svoj identitet crpem prevashodno iz pripadnosti agenciji za koju radim.

Ana Iz-Leo-Burnett-a,
član prekreativnog tima

The Illusionist

  Retko uspem da na vreme ugledam najavu za koncert, predstavu, izložbu ili film koji bih volela da pogledam. Tako mi izmakne ona radost išekivanja. Retko, kažem, ali ne i nikad. Tako sam se radovala, na primer, koncertu Dajane Krol, prošle jeseni. Međutim, ovaj put, od letos, od kada sam u Harperovom Bazaru, prelistavajući ga na plaži, ugledala tekst u rubrici pod nazivom "Bazaar loves", ja željno iščekujem animirani film "The Illusionist", rađen po scenariju starom 60 godina, čuvenog francuskog scenariste, reditelja i glumca - Žaka Tatija (Jacques Tati).
  Pojavljivanje ovog filma za mene znači priliku, umesto retrospektivnog otkrivanja umetnika koji ne pripadaju našem vremenu, zahvaljujući Sylvain Chomet-u (ne bih da grešim u transkripciji), da iščekujem i aktivno učestvujem u recepciji dela koje, zapravo, priprada vremenu pre mog. Ta prilika, svakako uz aktuelnost tema kojima se Žak Tati bavio, učinila nas je njegovim savremenicima.
  Ovom utisku doprinosi to što u filmu glumi sam Tati, odnosno njegova animacija. To za mene deluje kao prava čarolija, tajnija od Hogvortsa, i idealno rešenje za scenario koji toliko dugo čeka da ugleda svetlost dana. Ko nije video Tatijevu izduženu figuru, telo uvek neznatno povijeno napred sa isturenom glavom, vesele pokrete, pomalo kratke pantalone i mimiku više no glumu, neće znati da je samo on mogao to da odglumi.
   Na kraju - scenario je posvećen Tatijevoj otuđenoj ćerki, kao neka vrsta trapavog, nemuštog pokušaja pomirenja. Još jedan razlog zbog kog ovaj film tako željno išečkujem.



 
 

(pr)Oglas

Umetnica, (grafička) dizajnerka, fotograf i nadasve model, traži producenta, fotografa, grafičkog dizajnera ili vlasnika njujorške galerije slika (poslednjima primat), za simulaciju ozbiljne veze.
Interesovanja - sve što je sladunjavo i androgeno;
Vrline - perverzna infantilna seksulanost;
Uzrečica - "Ovo se dobro slika...";
Koristim - analogni, a ne digitalni fotoaparat;
Raspoloženja - izražavam u paletama boja;
Izlazim - po "poslednjim klapama", izložbama i eksperimentalnim predstavama neafirmisanih umetnika (mojih prijatelja), nedeljama: mode, dizajna itd.
Čitam - časopise Vice i ID, knjige o dizajnu, irelevantne autore za koje nije niko čuo, čime potvrđujem svoju izuzetnost;
Omiljeni film - When Nietzsche Wept;
Tečno govorim - o brendingu, dizajnu i nepostojećim subkulturama;
Ljude delim - na Mac i PC user-e;
Moja umetnost - sama sam i subjekat i objekat svoje umetnosti, jer sebe vidim tuđim očima; moj rad se sastoji u fotografisanju sebe i svojih prijatelja, nadri-umetnika, u bezbroj beznačajnih svakodnevnih situacija, onako kako bih volela da me možda baš ti, kome je ovaj oglas upućen, vidiš, a u najbolju ruku - fotografišeš.
Uzor - Kate Moss i Marina Abramović.

Blue note

George Gershwin Rhapsody in blue


Julie London Blue Moon


Miles Davis & John Coltrane Kind of blue

Pesme o mladosti

 Često slušam pesme o mladosti. Možda se osećam staro?! Kako bilo, te me pesme, kad god ih slušam, nanovo potresaju. Podsećaju me, tuđom nostalgijom, na mladost koju još nisam izgubila, a za kojom ću jednog dana, možda, žaliti. To je neminovan gubitak, tako da nema straha, ali ima nostalgije, u najavi. 
 Sećam se jedne epizode serije Grlom u jagode, koju sam gledala sa mamom, kada Bane, rezimirajući godinu 1968., prelazi stari tramvajski most, i kaže - A ja sam shvatio da će moj život vrlo malo zavisiti od mojih želja. Mami se zgužvala brada u plačnom grču. Ja to razumem, jer slušam te pesme.
  Kada bi od svih  njih nastala jedna pesma... na primer, ovako - počinje sa Josipom:
 Jedna mladost, jedan svijet nade raste tiho u srcu tvom.
pa dovršava -
 Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet, možda, (...), jedna od sretnih, jedna od tisuću, bit ću baš ja.
Međutim, onda se lirski subjekat obre u životnoj stvarnosti, sa rečima Duška Trifunovića, koje peva Bjelo dugme-
 Mislio sam da se zvijeri boje ove vatre koja trag mi prati, (...), a sad nosim kako mi ga skroje, po meni se ništa neće zvati. 
A onda se ušunja, problemsko, ključno pitanje, koje postavlja breza jablanu (ako ste mislili da je priroda indiferentna spram prolaznosti - varate se!) u pesmi Miroslava Ilića -
 Proćiće nam život, zar ti žao nije? 
 I vrlo brzo, neprimetno (toga se i plašim; zato, možda, i slušam pesme o mladosti), dođe do Arsenove -
 A jutros već su drugi mladi.
Lirski subjekat završava potresnim vapajem Hani (Indexi) -
 Pogledaj sad, moja Hana,
 Ovaj život, moja Hana, 
 Gdje su tajne sve,
 Gdje nam je radost i sreća,
 Gdje li su sva, moja Hana,
 Obećanja, moja Hana,
 Zašto prolazi sve i gubi sjaj.

Ovde uveliko plačem. Bojim se da je Arsen tek prezrivo rekao, u već citiranoj pesmi - Jer to je ništa što ja gubim, o mladosti ( mislim da ovde već treba staviti veliko slovo "M" na mladost).
Pa, zašto slušam te pesme?! Spremam se za slobodan pad, rekla bih, jer kao što kaže pesnik -
 Biće još mladosti, ali ne ovakve.