Retko uspem da na vreme ugledam najavu za koncert, predstavu, izložbu ili film koji bih volela da pogledam. Tako mi izmakne ona radost išekivanja. Retko, kažem, ali ne i nikad. Tako sam se radovala, na primer, koncertu Dajane Krol, prošle jeseni. Međutim, ovaj put, od letos, od kada sam u Harperovom Bazaru, prelistavajući ga na plaži, ugledala tekst u rubrici pod nazivom "Bazaar loves", ja željno iščekujem animirani film "The Illusionist", rađen po scenariju starom 60 godina, čuvenog francuskog scenariste, reditelja i glumca - Žaka Tatija (Jacques Tati).
Pojavljivanje ovog filma za mene znači priliku, umesto retrospektivnog otkrivanja umetnika koji ne pripadaju našem vremenu, zahvaljujući Sylvain Chomet-u (ne bih da grešim u transkripciji), da iščekujem i aktivno učestvujem u recepciji dela koje, zapravo, priprada vremenu pre mog. Ta prilika, svakako uz aktuelnost tema kojima se Žak Tati bavio, učinila nas je njegovim savremenicima.
Ovom utisku doprinosi to što u filmu glumi sam Tati, odnosno njegova animacija. To za mene deluje kao prava čarolija, tajnija od Hogvortsa, i idealno rešenje za scenario koji toliko dugo čeka da ugleda svetlost dana. Ko nije video Tatijevu izduženu figuru, telo uvek neznatno povijeno napred sa isturenom glavom, vesele pokrete, pomalo kratke pantalone i mimiku više no glumu, neće znati da je samo on mogao to da odglumi.
Na kraju - scenario je posvećen Tatijevoj otuđenoj ćerki, kao neka vrsta trapavog, nemuštog pokušaja pomirenja. Još jedan razlog zbog kog ovaj film tako željno išečkujem.
Нема коментара:
Постави коментар