Baletski komad “May B” koreografkinje Megi Maren, nastao pre trideset godina, po svom umetničkom statusu prerastao je u klasiku. “May B” čiji naziv sugerira mogućnost – jer se može čitati kao “maybe” u značenju “možda” - nastao je kao omaž Samjuelu Beketu i počiva na istom osećanju apsurda i istom saosećajnom razumevanju prema ljudima, koji žive u apsurdnom svetu. Ovaj komad predstavlja jednu od najuspešnijih kombinacija igre i pozorišta, u onome što se obično naziva plesnim teatrom. Deset igrača, obučenih u odeću nalik odeći za spavanje, izbeljenog lica i sa tamnim krugovima oko očiju, svojim izgledom ukazuju na Beketovo shvatanje ljudskog tela kao nečeg podložnog propadanju. Zato kretnje igrača nisu klasične, lagane i virtuozne baletske kretnje, već je to pokret sa naporom tela koje propada. Mnogi istraživači isticali su da je kod Beketa telesno raspadanje praćeno raspadanjem duše, zato mi i u baletu, kao i u drami, vidimo ličnosti lišene smisla i volje za delanjem. Tamo gde Beket, da bi pokazao apsurdnost i prazninu, upotrebljava ponavljane replike i stihomitije, Magi Maren upotrebljava ponavljani pokret, koji, kako komad odmiče, počinje da liči na nekakvu kompulzivnu kretnju ispražnjenu od svake namere, te i od smisla. Plesni koraci, na sličan način ukazuju na obesmišljenost svakog delanja, jer je nekoliko koraka napred uvek praćeno nekolikim koracima unazad. Međutim, ovi karakteri, iako lišeni smisla, nisu lišeni osećanja i svojim pokretima vrlo jasno iskazuju osećanja ushićenosti, nežnosti, ali I permanento osećanje straha. Na momente zagledani nekud u daljinu, oni sugerišu postojanje Drugog, bilo da je to Beketov Godo, ili neka druga objektiviziacija smisla. Ova predivna predstava pobuđuje saosećanje za napušteni kolektiv koji svoju ispražnjenu, anksioznu egzistenciju ne može ničim ispuniti. Magi Maren je uspela ne samo da prevede Beketov govor u plesni pokret, već i da bolni besmisao, na koji nam je Beket ukazivao, predstavi kao nešto što se oseća koliko i razume.
