Često slušam pesme o mladosti. Možda se osećam staro?! Kako bilo, te me pesme, kad god ih slušam, nanovo potresaju. Podsećaju me, tuđom nostalgijom, na mladost koju još nisam izgubila, a za kojom ću jednog dana, možda, žaliti. To je neminovan gubitak, tako da nema straha, ali ima nostalgije, u najavi.
Sećam se jedne epizode serije Grlom u jagode, koju sam gledala sa mamom, kada Bane, rezimirajući godinu 1968., prelazi stari tramvajski most, i kaže - A ja sam shvatio da će moj život vrlo malo zavisiti od mojih želja. Mami se zgužvala brada u plačnom grču. Ja to razumem, jer slušam te pesme.
Kada bi od svih njih nastala jedna pesma... na primer, ovako - počinje sa Josipom:
Jedna mladost, jedan svijet nade raste tiho u srcu tvom.
pa dovršava -
Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet, možda, (...), jedna od sretnih, jedna od tisuću, bit ću baš ja.
Međutim, onda se lirski subjekat obre u životnoj stvarnosti, sa rečima Duška Trifunovića, koje peva Bjelo dugme-
Mislio sam da se zvijeri boje ove vatre koja trag mi prati, (...), a sad nosim kako mi ga skroje, po meni se ništa neće zvati.
A onda se ušunja, problemsko, ključno pitanje, koje postavlja breza jablanu (ako ste mislili da je priroda indiferentna spram prolaznosti - varate se!) u pesmi Miroslava Ilića -
Proćiće nam život, zar ti žao nije?
I vrlo brzo, neprimetno (toga se i plašim; zato, možda, i slušam pesme o mladosti), dođe do Arsenove -
A jutros već su drugi mladi.
Lirski subjekat završava potresnim vapajem Hani (Indexi) -
Pogledaj sad, moja Hana,
Ovaj život, moja Hana,
Gdje su tajne sve,
Gdje nam je radost i sreća,
Gdje li su sva, moja Hana,
Obećanja, moja Hana,
Zašto prolazi sve i gubi sjaj.
Ovde uveliko plačem. Bojim se da je Arsen tek prezrivo rekao, u već citiranoj pesmi - Jer to je ništa što ja gubim, o mladosti ( mislim da ovde već treba staviti veliko slovo "M" na mladost).
Pa, zašto slušam te pesme?! Spremam se za slobodan pad, rekla bih, jer kao što kaže pesnik -
Biće još mladosti, ali ne ovakve.
Sećam se jedne epizode serije Grlom u jagode, koju sam gledala sa mamom, kada Bane, rezimirajući godinu 1968., prelazi stari tramvajski most, i kaže - A ja sam shvatio da će moj život vrlo malo zavisiti od mojih želja. Mami se zgužvala brada u plačnom grču. Ja to razumem, jer slušam te pesme.
Kada bi od svih njih nastala jedna pesma... na primer, ovako - počinje sa Josipom:
Jedna mladost, jedan svijet nade raste tiho u srcu tvom.
pa dovršava -
Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet, možda, (...), jedna od sretnih, jedna od tisuću, bit ću baš ja.
Međutim, onda se lirski subjekat obre u životnoj stvarnosti, sa rečima Duška Trifunovića, koje peva Bjelo dugme-
Mislio sam da se zvijeri boje ove vatre koja trag mi prati, (...), a sad nosim kako mi ga skroje, po meni se ništa neće zvati.
A onda se ušunja, problemsko, ključno pitanje, koje postavlja breza jablanu (ako ste mislili da je priroda indiferentna spram prolaznosti - varate se!) u pesmi Miroslava Ilića -
Proćiće nam život, zar ti žao nije?
I vrlo brzo, neprimetno (toga se i plašim; zato, možda, i slušam pesme o mladosti), dođe do Arsenove -
A jutros već su drugi mladi.
Lirski subjekat završava potresnim vapajem Hani (Indexi) -
Pogledaj sad, moja Hana,
Ovaj život, moja Hana,
Gdje su tajne sve,
Gdje nam je radost i sreća,
Gdje li su sva, moja Hana,
Obećanja, moja Hana,
Zašto prolazi sve i gubi sjaj.
Ovde uveliko plačem. Bojim se da je Arsen tek prezrivo rekao, u već citiranoj pesmi - Jer to je ništa što ja gubim, o mladosti ( mislim da ovde već treba staviti veliko slovo "M" na mladost).
Pa, zašto slušam te pesme?! Spremam se za slobodan pad, rekla bih, jer kao što kaže pesnik -
Biće još mladosti, ali ne ovakve.
Нема коментара:
Постави коментар