„...Zar jedna je pesma žalna?“, pita (se) Mitka u svom čuvenom monologu u "Koštani". Ako sam i pokušala prošli put da razumem to osećanje u sebi vezano za pesme o mladosti, sada sam više zbunjena, jer shvatam da postoje najmanje dve vrste problemskog odnosa prema mladosti i životu koji je prošao. Ponekad je potonji život izneverio sve ono što je mladost nudila (o tome sam prošli put pisala). Ponekad je izneverila sama mladost - nije nudila dovoljno svega, i brzo je prošla. U ovom drugom slučaju bilo da je teramo kao nevernu, prezrenu ljubavnicu (Arsen – Sad idi i budi bolja s drugim) ili je (kao istu) preklinjemo da se vrati (Mitka u pomenutom monologu) mi, ipak, žalimo i za tom mladošću koja nas je izneverila. Čini mi se da tokom života gradimo sa sopstvenom mladošću odnos koji, zaista, liči na dugogodišnji ljubavnički odnos u kome, kako godine prolaze, raste broj neostvarenih planova, sarkastičnih prebacivanja, napuštanja i vraćanja, i, naravno, uspomena.
MITKA: Koju? Eh, Koštan zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha... Poj, Koštan, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviriv, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečnu se lepi, treperi na men' kao melem na srce mi pada (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj „Žal za mladost“... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brzo ostavi. Poj i vikaj tu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah! (Peva):
Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
Kakva je žalba za mladost,
Na porta bi me čekala,
Od konja bi me skinula,
U sobu bi me unela,
U usta bi me ljubila –
Of, aman, zaman, mlado devojče,
Izgore mi srce za tebe!...
Нема коментара:
Постави коментар