Blue note br. 2

Drugi deo pesama o mladosti i monolog

„...Zar jedna je pesma žalna?“, pita (se) Mitka u svom čuvenom monologu u "Koštani". Ako sam i pokušala prošli put da razumem to osećanje u sebi vezano za pesme o mladosti, sada sam više zbunjena, jer shvatam da postoje najmanje dve vrste problemskog odnosa prema mladosti i životu koji je prošao. Ponekad je potonji život izneverio sve ono što je mladost nudila (o tome sam prošli put pisala). Ponekad je izneverila sama mladost - nije nudila dovoljno svega, i brzo je prošla. U ovom drugom slučaju bilo da je teramo kao nevernu, prezrenu ljubavnicu (Arsen – Sad idi i budi bolja s drugim) ili je (kao istu) preklinjemo da se vrati (Mitka u pomenutom monologu) mi, ipak, žalimo i za tom mladošću koja nas je izneverila. Čini mi se da tokom života gradimo sa sopstvenom mladošću odnos koji, zaista, liči na dugogodišnji ljubavnički odnos u kome, kako godine prolaze, raste broj neostvarenih planova, sarkastičnih prebacivanja, napuštanja i vraćanja, i, naravno, uspomena.

MITKA: Koju? Eh, Koštan zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha... Poj, Koštan, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviriv, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečnu se lepi, treperi na men' kao melem na srce mi pada (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj „Žal za mladost“... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brzo ostavi. Poj i vikaj tu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah! (Peva):
Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
Kakva je žalba za mladost,
Na porta bi me čekala,
Od konja bi me skinula,
U sobu bi me unela,
U usta bi me ljubila –
Of, aman, zaman, mlado devojče,
Izgore mi srce za tebe!...

"May B"

Baletski komad “May B” koreografkinje Megi Maren, nastao pre trideset godina, po svom umetničkom statusu prerastao je u klasiku. “May B” čiji naziv sugerira mogućnost – jer se može čitati kao “maybe” u značenju “možda” - nastao je kao omaž Samjuelu Beketu i počiva na istom osećanju apsurda i istom saosećajnom razumevanju prema ljudima, koji žive u apsurdnom svetu. Ovaj komad predstavlja jednu od najuspešnijih kombinacija igre i pozorišta, u onome što se obično naziva plesnim teatrom. Deset igrača, obučenih u odeću nalik odeći za spavanje, izbeljenog lica i sa tamnim krugovima oko očiju, svojim izgledom ukazuju na Beketovo shvatanje ljudskog tela kao nečeg podložnog propadanju. Zato kretnje igrača nisu klasične, lagane i virtuozne baletske kretnje, već je to pokret sa naporom tela koje propada. Mnogi istraživači isticali su da je kod Beketa telesno raspadanje praćeno raspadanjem duše, zato mi i u baletu, kao i u drami, vidimo ličnosti lišene smisla i volje za delanjem. Tamo gde Beket, da bi pokazao apsurdnost i prazninu, upotrebljava ponavljane replike i stihomitije, Magi Maren upotrebljava ponavljani pokret, koji, kako komad odmiče, počinje da liči na nekakvu kompulzivnu kretnju ispražnjenu od svake namere, te i od smisla. Plesni koraci, na sličan način ukazuju na obesmišljenost svakog delanja, jer je nekoliko koraka napred uvek praćeno nekolikim koracima unazad. Međutim, ovi karakteri, iako lišeni smisla, nisu lišeni osećanja i svojim pokretima vrlo jasno iskazuju osećanja ushićenosti, nežnosti, ali I permanento osećanje straha. Na momente zagledani nekud u daljinu, oni sugerišu postojanje Drugog, bilo da je to Beketov Godo, ili neka druga objektiviziacija smisla. Ova predivna predstava pobuđuje saosećanje za napušteni kolektiv koji svoju ispražnjenu, anksioznu egzistenciju ne može ničim ispuniti. Magi Maren je uspela ne samo da prevede Beketov govor u plesni pokret, već i da bolni besmisao, na koji nam je Beket ukazivao, predstavi kao nešto što se oseća koliko i razume.

"Pina"

Da li će se ovaj film prikazivati kod nas ili ne još uvek je nepoznanica. Zašto distributerske kuće u prikazivanju ovog filma ne prepoznaju svoj interes za mene je velika misterija.Ja ću naći načina da ga pogledam. Ipak, ko sumnja u Vima Vendersa ili Pinu Bauš, treba da se stidi.

PINA - Dance, dance, otherwise we are lost from neueroadmovies on Vimeo.